Labioplastika: procedure i očekivanja nakon operacije

Labioplastika, poznata i kao korekcija vaginalnih usana, spada u domen plastične hirurgije jer joj cilj biva jasan: promeniti oblik i izgled unutrašnjih i spoljašnjih usana (višak kože) ženskog polnog organa.

Postoje dve glavne kategorizacije žena kojima je neophodna korekcija polnih usana. To su žene koje boluju od nekih kongenitalnih stanja kao što je tzv. interseksualnost ili neki disbalans hormona, izrasline itd, i one koje osećaju samo fizičku nelagodnosti tj. želju za promenom izgleda svojih genitalija (najčešće smatraju da je izgled njihovih genitalija netipičan).

Veličina, boja i oblik polnih usana znatno varira i njihove promene mogu biti vidljive i nakon porođaja, starenja i drugih uslova. Labioplastika se po definiciji bavi kongenitalnim defektnostima, abnormalnostima kao što je vaginalna atrezija tj. nepostojanje vaginalnog prolaza, kancer itd.

Labioplastika se često kombinuje sa vaginoplastikom gde se karakteristike polnih usana i sam polni organ koriguju po želji, na primer, stvaraju se polne usne gde prirodno nisu postojale.

Procedure korekcije izgleda vagine

  • Opšta procedure labioplastičnog zahvata se odnosi na relativno jednostavno odsecanje tkiva na spoljašnjem delu male usne stidnice (labia minora). Nakon odstranjivanja viška tkiva i kože vaginalnih i malih usana, hirurg ušiva ranu zarad lakšeg zarastanja. Ovo predstavlja relativno jednostavnu proceduru, ali njeni nedostaci su to što vagina ne izgleda potpuno prirodno, jer se ne vidi naboranost kože na usnama, pa samim tim estetski utiče i na izgled stidnice (vulve) i nastaje manji rizik od eventualnog oštećenja pertinentnih živaca. Takođe, suvišno otklanjanje tkiva može da stvori problem sa klitorisom i slabijim osećajem zadovoljstva pri interakciji. Moguće je i izvrnuti naopako vaginalne usne, te da one otkriju unutrašnji izgled polnih usana tj. unutrašnje ružičasto labijalno tkivo. Prednosti ovakvog hirurškog zahvata su to što se otklanja višak hipermigmentovane (tamnije) kože, i postiže prirodna asimetričnost izgleda.
  • Postoji tehnika centralne korekcije gde se ne polne usne ne odstranjuju potpuno, već se samo neki njihovi delovi stanjuju i tako koriguju. Ovim se očuvava prirodan izgled naboranosti labia minore. Rizici ovakve korekcije mogu da rezultiraju u utrnulom osećaju i konstantnom bolu kako pri interakciji tako i van nje. Ali ako se obrati pažnja na delimično otklanjanje zadebljanja mukoze, gde se submukoza ne dira, smanjuju se mogućnosti za nastanak komplikacija. Ovakav hirurški zahvat biva malo komplikovaniji od prethodno pomenutog i zahteva preciznija merenja količine tkiva koje će potencijalno biti uklonjeno. Postoje dodatne prednosti ove tehnike što se deo tkiva može nadomestiti na klitoris bez posebnih incizija i time se dobija prirodna kontura opšteg izgleda vagine bez oštećenja i onako već osetljivog klitorisa.
  • Tehnika deepitelizacije uključuje inciziranje epiteliuma centralnog dela svake labium minore skalpelom ili upotrebom lasera. Ovim se smanjuje vertikalno suvišno tkivo i očuvava se prirodna naboranost labia minore. Samim tim, senzorne i erektilne karakteristike ostaju netaknute. Mane su što je moguć nastanak dodatnog tkiva na polnim usnama, te može da zahteva dodatnu korekciju.

Postoperativna nega je minimalna, gde se od pacijentkinje očekuje da vodi intimnu higijenu po uputstvima hirurga. Pregled je obavezan već sledeće sedmice, a bol minimalna. Neke veće komplikacije su veoma retke.

Proudly powered by WordPress   Premium Style Theme by www.gopiplus.com